Loe raamatut: «Руски добровољци»

Пут у рат

У пролеће 1992. вратио сам се из војске. Тада сам имао 20 година, и у новинама сам прочитао оглас о оснивању Козачког друштва у мом граду Караганди. Одмах сам се учланио и после извесног времена ми је наложено да се бавим комерцијалним стварима.

Одлазио сам у Санкт Петербург, тамо куповао робу, довозио је у свој град и продавао. Читава комерцијална делатност Карагандинског козачког друштва заснивала се на везама са козацима Невске станице Санкт Петербурга, на чијем челу је тада био атаман Борис Алмазов. Дружећи се са Петербуршким козацима, упознао сам се с онима који су ратовали у Придњестровљу. Било је много добровољаца који су се вратили из Приднестровља, а потом из Абхазије, али најближи су ми били двојица – Ваљера Гавриљин и Андреј из Подмосковља.

У октобру сам опет био послом у Петербургу. У Невској станици се појавио неки тајанствени господин. Био је у црном мантилу и имао раскошне црне бркове. Ваљера се упустио у разговор са њим и неко време су разговарали удвоје. После њиховог разговора Ваљера је рекао да је тај господин стигао из Југославије да врбује добровољце за рат.

Та новост ме је запрепастила, пошто сам још од 1991. године помно пратио новости из Југославије где се водио прави рат, и осећао сам се врло нелагодно због тога што је моја земља заузимала антисрпски став. Ваљера је рекао како је спреман да оде у Југославију, и ја сам после краћег премишљања одлучио да пођем са њим. Није ме нарочито занимала комерцијална делатност, а тако ме је надахњивала могућност да се нађем у рату, тим пре праведном, да помажем својој браћи по вери и крви.

Као козаку, било ми је јако важно да неизоставно неко време ратујем. Мислио сам да козак који није ратовао уопште није козак. Крајем 1980-их година, када сам био младић, водио се рат у Авганистану и за мене су војници-„Авганистанци“ били оличење одважности. Јако сам желео да доспем у Авганистан – у том смислу сам, наравно, био изузетак – истина, не тако редак. Наша војска је 1989. године напустила Авганистан и чинило се да је то последњи рат који је доживео наш народ. Све у свету ће се променити набоље, напетост ће проћи, идеолошка неслагања остаће у прошлости. Чинило се да долази време разумног односа према животу. Нажалост, то је била наивна заблуда. Ускоро су ратови и сукоби запљуснули нашу земљу, и ево у Југославији се већ води крвав рат. И ја као козак обавезно морам бити у том рату као добровољац. Тако су Руси увек поступали. Сада ће то ретко ко схватити, али ја сам био искрен у својим мислима и тада а и сада.

Тајанствени господин са црним брковима почео је да се стара о нама. Пре свега, почели су да нам ваде пасоше. Притом треба истаћи да је све то било прилично сумњиво по питању законитости. На пример, Ваљера Гавриљин није имао личну карту, ја сам био житељ Казахстана, а пасоше су нам вадили у Москви и то у Министарству иностраних послова, судећи по томе што је на пасошима које смо добили месец дана касније стајао печат Министарства иностраних послова РСФСР. Изгледа да су нам пасоше вадили преко неке од туристичких фирми које су тада почеле да ничу као печурке после кише. Ја сам дао своју личну карту, сликао се и почео да чекам.

Чекање се отегло, као што сам већ рекао, на нешто више од месец дана. У међувремену сам се и вратио кући, а родитељима, наравно, нисам рекао куд се то спремам. Рекао сам да идем у Бугарску да нешто зарадим. Комерцијалне послове које сам водио предао сам својим козацима у Караганди.

По повратку у Петербург ставио сам се на располагање људима који су се бавили припремом и слањем добровољаца у Србију. У Петербургу је о нама бринуо Јуриј Бељајев. Он је тада био шеф обезбеђења прилично познате фирме „Рубикон“. Он је средио да мене, Ваљеру и Андреја сместе у један студентски дом Санкт Петербурга. Бељајев нам је издавао нешто пара за исхрану. У граду смо проживели још 2-3 недеље.

Све време очекивања да кренем у Србију нису ме напуштала надахнута осећања. Хтело ми се да што пре станем у редове српске војске, био сам нестрпљив да постанем прави руски добровољац. Моји младалачки снови тако неочекивано су се не само остваривали него и стицали некакав задивљујуће бајковит смисао. Јер, ја одлазим да ратујем за браћу Словене и то да ратујем као добровољац, под нашим националним символима.

Јако ме је бринуло то што рат може и да се заврши без нашег учешћа. У то време је стизало много вести о гласовитим победама Срба у Босни. Тада нисам могао ни да претпоставим да ће рат потрајати још три године.

У Москву су нас упутили почетком новембра 1992. године. Одмах по доласку у Москву срели смо се на станици метроа Шаболовка са другим тајанственим господином. На сусрет са њим нас је довезао први тајанствени господин из Петербурга, који нас је пратио на путу у Москву. Онај човек који се са нама сусрео на станици метроа Шаболовка – познат је, али његово име нећу рећи.

После краћег разговора кренули смо да преноћимо на једној од Московских железничких станица, не могу тачно да се сетим њеног имена. Тамо смо провели ноћ у вагонима за госте. Предстојало нам је да још неко време проборавимо у Москви, и зато је требало наћи место за боравак. Ваљера је предложио студентски хотел у Подмосковском насељу Тарасовка, куда смо и кренули.

У Москви смо проборавили око две недеље. За то време су нам припремили пасоше, ваучере и купили карте за воз Москва-Београд. Увек се са задовољством сећам времена нашег чекања и живљења у насељу Тарасовка. Почетком новембра 1992. године било је дивно зимско време, још лепше због боравка у Подмосковљу. Сећам се белоснежног чистог снега, руских кућица, лепог храма на обали Кљазме. Отаџбина нас је испраћала правом руском зимом.

Добивши све што нам је потребно, рано ујутро напустили смо Тарасовку и упутили се у Москву на Кијевску железничку станицу. Осим докумената, наши старатељи дали су нам двоглед, два опасача и књигу Солоњевича „Народна монархија“. Било нас је тројица, а опасача свега два. Бацили смо коцку, и један је припао мени. Потом сам се у Босни разметао руским официрским опасачем.

На Кијевској железничкој станици сели смо у међународни вагон воза Москва-Београд, који се звао и „Пушкин“. Купе у коме смо се обрели мало нас је зачудио. Био је предвиђен за три особе и имао је умиваоник. Током пута није било никаквих догодовштина. Новца нисмо имали. Последњим парама купили смо намирнице – рибље конзерве са кашом од гершле и хлеба, што нам ипак није било довољно. Одсуство новца зачудило је граничаре и царинике на пограничној станици Чоп. Замолили су нас да изађемо из купеа и два официра су извршила подробан претрес наших ствари и самог купеа, чак су одшрафљивали панел-плоче на зидовима и стропу. Пошто ништа нису пронашли, један граничар нас је питао како то путујемо у иностранство без новца, на шта му је Ваљера достојанствено одговорио, показујући ваучер, да нам је у Београду све плаћено и новац нам није потребан.

Ујутро после преласка мађарске границе видели смо благословену Србију, ка којој је одавно хрлила моја душа. Иза прозора вагона пружала се равница са негованим њивама, вртовима, лепим кућицама. Ту је за нас почињала иста она Србија за коју смо путовали да ратујемо.

У Београд је воз стигао у 9 сати ујутро. Излазили смо из вагона помало несигурни – ко ће нас чекати?, како ћемо разговарати?

На излазу из вагона стајао је само један човек, неки прилично висок господин, лепо европски одевен, са упадљивом црном брадом. Још сам запамтио и његове очи – веселе и добронамерне. Потом сам запазио да управо такав израз очију имају сви Срби који разговарају са Русима. После нелагодне паузе, коју је прекинуо Ваљера, стављени смо на располагање том брадоњи. Показали смо му књигу Солоњевича „Народна монархија“, коју су нам дали старатељи у Москви, како бисмо потврдили да смо своји. Никад нисам сазнао његово право име, премда смо се потом са њим прилично често сретали.

Представио нам се као Брада, и надаље су га сви тако звали. Брада нас је повео кроз железничку станицу у оближњу Београдску улицу. Прешли смо преко широког станичног трга и кренули узбрдо улицом. На најближем киоску Ваљера је купио пакло цигарета. За бело-црвено пакло „Божура“ платио је један долар. Тај долар био је последњи новац који смо имали, уз то Ваљера га је зарадио у возу, примивши од неког Македонца три перине на чување. Тада нам се српска престоница учинила градом источњачког колорита, осећао се мирис кафе, у уличним павиљонима пекли су месо на роштиљу, чула се источњачка музика која нам се тада учинила азербејџанском.

Убрзо смо ушли у зграду хотела „Београд“, Брада је пришао рецепцији, а ми смо се сместили у предворју. Пошто је обавио неке формалности око наших докумената, Брада нас је одвео у нашу собу, а притом је, отварајући кључем врата, извукао пиштољ и читавим својим изгледом изражавао спремност да се дохвати са вероватним противником. Истина, у соби никог није било, али то што је учинио свакако је утицало на нас.

Соба у коју је требало да се уселимо била је светла, лепа и уопште – врло се разликовала од оних студентских домова у којима смо провели последњих месец дана.

Оставивши торбе у соби, сишли смо доле у ресторан, а када смо сва четворица сели за сто, пришли су нам конобари и почели да постављају прибор за јело. Разговор са Брадом није ишао глатко због језичке баријере. Зато смо се усредсредили на јело. Тим пре што смо сви били гладни. У Србији смо јели први пут, те нам је све што нас је окруживало било врло занимљиво.

Прво су нам донели белу кафу, јаја, сир, маргарин за сендвиче и кајмак (нешто између сира, маслаца и павлаке), слан и врло хранљив. Свега тога била је поприлична количина и зато смо претпоставили да ће наш доручак тиме бити завршен. Међутим, пошто смо прилично брзо све појели, конобар нам је на колицима догурао главно јело које нас је посебно зачудило. Очистивши сто, конобар је поставио тањире и насуо у њих нешто попут ретке супе или чак буљона. И то смо подједнако брзо смазали, премда глад више нисмо осећали. Затим је, покупивши тањире, конобар пред нас ставио прилично велику порцију некаквог јела од меса, по свему судећи одреске, чија величина нас је запрепастила. Одрезак је заузимао читаву површину тањира, био лепо пржен и изгледао врло укусно. У тањиру је осим меса био и сасвим мало помфрита. Као салата послужена је печена паприка. Не без напора изашли смо на крај са последњим јелом нашег ручка-доручка. Затим нам је Брада понудио нешто слатко или да нешто попијемо, а притом је покушао да објасни како не смемо да узимамо алкохолна пића. Са своје стране, разјаснили смо да се у том случају пиво не сматра алкохолним пићем и наручили по боцу пива. Наш ручак се завршавао. Брада нам је рекао да има нека посла, али увече ће нас посетити. Затим нам је пришао конобар и Брада је потписао некакав рачун, вероватно за ручак. Брада нам је рекао да морамо у одређено време долазити у ресторан на доручак, ручак и вечеру. Уместо плаћања, само је требало да потписујемо рачуне. Скупа смо одлучили да право потписа има Ваљериј Гавриљин. Тако је почео наш први дан у Србији.

Из хотела готово да нисмо ни излазили, само једном сам са Ваљером прошетао улицом у којој је хотел.

Увече нас је посетио Брада, заједно смо вечерали, затим нам је у соби нешто мало испричао о нашим одредима у Босни. Причао нам је о борбама, о погинулом добровољцу, показивао на карти где се налази Вишеград, куда нам је предстојало да идемо и град Требиње где се налазио први добровољачки одред. Сутрадан је Брада довео у хотел још два добровољца, Михаила и Игора.

Михаил је тог лета ратовао у Придњестровљу и био рањен. Метак га је погодио у образ и изашао кроз други, оставивши гадну рану. Сутрадан је требало да кренемо у Босну.

Ујутро је у хотел стигао Србин Буца. Брада му је показао на мене и ја сам са Буцом, изашавши из хотела, сео у његова кола. Остали момци отпремљени су таксијем у Босну.

Прилично нас је чудило то што је на нас првих дана потрошено толико новца – хотел, обилни ручкови, такси. Све то нам је с једне стране било чудно, а с друге рађало лажне претпоставке о финансијским могућностима Срба Ускоро се разјаснило да код Срба ствари са финансијама стоје нимало једноставно, а њихово „расипништво“ током првих дана нашег боравка могло се објаснити курсном разликом између динара и девиза, пошто је у то време у Србији почињала хиперинфлација. А цене роба и услуга вештачки су ограничаване, те се у то време у Србији са мањом залихом долара или немачких марака могло много тога приуштити. Истичем да су добровољци који су пре и после нас стигли имали кудикамо скромнији дочек.

Пресекавши границу између Србије и Српске Босне први пут смо видели земљу у којој се води рат. Ту се све јако разликовало од мирне Србије. Било је јасно да се ту у близини воде борбе.

Вишеград је био утонуо у потпуну таму, струје није било свугде, а тамо где је било на снази је било замрачивање, на град је у то време отварана минобацачка ватра. Довели су нас до зграде у којој су смештени штаб, служба везе, складиште, менза и касарна. Ту је пре рата била школа. Ту је било струје. На првом спрату су у једној соби живели руски добровољци Другог руског добровољачког одреда. Било их је свега петорица: Ас – командир, Андреј Неменко, Игор Гиркин, Ваљера Биков и Слава. Сви су били млади, лепи и некако надахнути. Нас новопридошле примили су врло срдачно. У души сам ликовао – ево њих, правих добровољаца, лепих и племенитих, као да су сишли са страница старих књига. Био сам пресрећан што ћу сада постати један од њих.

Вишеград. Мост на Дрини. 1992.

Прве борбе

Ево сам у рату. У рату о коме врло мало знам; истина, схватање те околности дошло је знатно касније. Три староседелачка народа Босне дохватила су се у крвавом међусобном окршају. Сви против свих, Срби-православци, Хрвати-католици и Босанци-муслимани, за које тада још ни име нису смислили.

То је био прави грађански рат где је народ устао на народ, и сусед на суседа у буквалном смислу. Ми, руски добровољци, нисмо имали везе с узроцима и поводима тог рата, али дошли смо да помажемо нашој браћи у тешком тренутку за њих, надахнути идејом руског добровољаштва.

Прва ноћ у граду уз фронт прошла је, природно, немирно. Ватрених дејстава и непријатељских напада није било, али ипак сам се обрео у рату.

Оружје смо добили касно увече, првог дана нашег боравка у Вишеграду. Издали су нам нове, из конзервације, аутомате Калашњикова, југословенске производње, калибра 7,62 мм, са склопивим кундаком. Прилично се разликовао од совјетског АКМС (скраћена варијанта Калашњикова), био је гломазнији и неудобнији, и могао је да испаљује некакве незнане тромблоне.

Исте вечери добили смо униформе. Тачније, сами смо их изабрали из велике гомиле панталона, војничких блуза и кошуља. То су биле већ ношене униформе Југословенске народне армије. Причали су да су се пре неколико недеља у тој гомили могле наћи чак и генералске панталоне. Одабрао сам себи маскирне панталоне, затим смо добили одличне војничке чизме на пертлање, вунену кошуљу која је некада припадала енглеском војнику, још су нам дали прелепе вунене чарапе, којима су војску снабдевале Српкиње. И још су нам издали нове, нераспаковане, одличне маскирне кошуље. Донео их је извесни загонетни Црногорац Чаруга из Ужица, то јест из матице Србије. Те кошуље биле су дефицитарне, Чаруга их је за нас набавио од југословенске војске која је тек почињала да прелази на маскирне униформе.

Према томе, руски добровољац у Вишеграду новембра 1992. године изгледао је овако: црне војничке чизме на пертлање, маскирне панталоне, кожни опасач сличан совјетском, маскирна кошуља и, најзад, црна берета са јарком великом кокардом у виду двоглавог орла.

Задржаћу се још мало на нашој опреми. За ношење ствари, муниције и намирница служио нам је југословенски војни ранац, бољи од наших стандардних совјетских званих „сидор“, али је до бола подсећао на совјетски туристички ранац 1970-их година. Неких месец дана касније код нас су се појавили ранци попут нашег „падобранског ранца“. Важан део наше опреме био је југословенски опасач са упртачима, начињен од одличне коже; наш је био лепши и квалитетнији, а југословенски практичнији. Издали су нам за пренос граната кожне фишеклије. Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто је рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе које су нас изврсно штитиле од хладноће. Уместо бајонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо бајонет од пушке Маузер, то је било наизглед грозно оружје, али заправо неподесно као хладно оружје.

Други дан у рату почео је од доручка. Менза је била на истом спрату где и ми. Дали су нам чај, нимало налик на наш руски, био је то чај од лековитог биља, можда од камилице. Још је било белог хлеба, маргарина и џема. Такав доручак није оставио утисак на нас.

Потом се појавио командир и рекао да данас идемо у патролу на Видову гору, на ничију земљу.

Такво саопштење ме је зачудило. Још у Русији се причало да се овде у Српској Босни налази читав корпус руских добровољаца, и да ћемо ми по приспећу проћи обуку, а тек потом ће нас у складу са војним специјалностима распоредити у јединице на фронту. Речју, без обуке, без борбеног уходавања, упућују нас на извршавање борбеног задатка право у зону фронта.

У дворишту школе чекао нас је камион на који смо се попели и поседали право на под и тако кренули на извршавање борбеног задатка. Нисмо се дуго возили, прешли смо мостом на леву обалу Дрине и успели се на планину. Искрцали смо се у селу Доња Лијеска, доле се лепо видела Вишеградска долина. Искрцали су нас поред велике куће за коју су нам рекли да је раније била сеоска школа.

Пред полазак командир одреда је наредио да се постројимо у врсту. Испричао је који нам је задатак, показавши свакоме његово место у борбеној колони; речју, упутио нас је, а на крају се прекрстио и очитао молитву. Молитва је за мене била нова и зачуђујућа појава. Добровољци су се молили пре јела, а Игор Гиркин-Стрелков се чак молио ујутру и увече, чинио је то на коленима у нашој соби, никога се не стидећи. Треба рећи да смо сви у нашем одреду били млади, просечан узраст добровољаца износио је 25-27 година, а ја сам био најмлађи, имао сам 20. Управо тада сам почео да схватам да ће без обраћања Богу овде у рату бити јако тешко.

Још нам је командир испричао какве начине борбе примењује наш противник. Његова прича заснивала се на личном искуству.

Када долази до непосредног ватреног додира, а то се по правилу дешава у густој шуми, то јест при смањеној видљивости, само се по звуку може одредити место где се налази противник. У извесном тренутку непријатељ престаје да пуца и стиче се утисак да је извојевана победа и непријатељ се повукао.

У том тренутку се људи опусте, и онда противник изненада, неочекивано отвара ватру са крила или из позадине. То јест, део непријатељског одреда, користећи одлично познавање терена и густину шуме, врши тајни обилазак и отвара снажну ватру са другог положаја, сасвим неочекивано за тебе.

Од школе смо кренули ка Видовој гори, она је била испред нас. Био је предиван сунчан дан, нимало налик на новембарски. Није нам било ни хладно ни вруће.

Пут нас је водио по сеоском земљаном путу ка шуми. Кретали смо се у борбеној колони, један за другим на растојању 5-7 метара. Нешто тактике вођења борбе учио сам у војсци, и у школи на часовима предвојничке обуке, али то знање свакако није било довољно.

Читав одред од 10 људи одлази у борбено патролирање, са пута смо скренули у шумски честар. Шума је била јако густа, зелена, мирисна, углавном су биле јеле. Задатак нам је био да или откријемо, или ликвидирамо, или заплашимо снајпере који су редовно пуцали на пут са те планине.

Сишли смо са стазе, идемо кроз шуму тихо-тихо, застајемо, ослушкујемо, свако контролише свој сектор. Избили смо готово на сам врх и зауставили се се на одмор. Ас каже да је недалеко одавде снајперско гнездо. Идемо и гледамо – аутомобилско седиште, испред њега добро маскиран грудобран и место за снајперску пушку. Одавде се добро види део пута код оног места одакле смо и започели своје кретање.

После тога Ас командује да се поделимо у групе по двојица ради секторског патролирања. Мене је поставио скупа са Игором Казаковским, вероватно то није било исправно пошто смо обојица сасвим неискусни. Плашили смо се да не нагазимо на мину, да неочекивано спазимо човека – Игор и ја смо се кретали врло споро, у извесном тренутку смо се зауставили и одлучили да се вратимо. После тога је поново окупљен одред кренуо на северну падину испод које су се налазили непријатељски положаји. Сунце се већ ближило западу, али је још увек јарко осветљавало управо северну падину. Ту смо се сместили на једној пољани. Ас и Андреј Неменко као најискуснији кренули су надоле ка селу Закрсница. Тамо су видели краве како пасу, хтели да их домаме ближе себи, али није им пошло за руком. Ускоро су се вратили. Седимо, гледамо на падину прилично високе горе обливену сунчевом светлошћу. Изненада смо тамо запазили одсјаје, највероватније од двогледа непријатељског осматрача – приметили су нас, треба да одемо. То је била моја прва борбена патрола.

***

У једном напуштеном селу недалеко од града читав наш одред је упуцавао оружје. То се десило сутрадан после патроле на Видову гору. Осим личног, упуцавали смо добијени митраљез МГ-42 и аутоматске пиштоље „Шкорпион“ – и једно и друго било је југословенске производње. Потом је била краћа тактичка вежба са бацањем граната.

Непријатељска диверзија

Једне вечери је изненада нестало струје. Остали смо у мраку. Обично смо увек имали струју пошто је ту био штаб.

Ас је отишао у суседну собу где је био штаб Вишеградске бригаде, да разјасни шта се дешава.

Била је то обична диверзија. Непријатељски диверзанти су се прикрали трансформатору и гађали га минобацачима, лишивши читав Вишеград струје на неколико дана. Истина, у нашој згради се светло ипак појавило пошто је прорадио генератор; електрична енергија је била животно важна за центар везе.

Треба рећи да овде није било линије фронта у уобичајеном смислу. Због сложеног терена – планине, шуме, одбрана се састојала из појединачних утврђених пунктова, између којих су могли да се крећу прилично велике борбене јединице. Ту околност често смо користили и ми и противник.

Узвратна диверзија

То је била једна од првих борби у којима сам учествовао. Била је друга половина новембра. Време је било тихо, помало влажно, јаких киша није било, а дању је чак и сунце грејало. А шума је и даље била зелена просто зато што је већином била црногорична. Снега уопште није било.

Постављен нам је задатак: рано ујутру да кренемо у рејон села Закрсница како бисмо изненада напали противника и повукли се, то јест да извршимо препад. Ноћ пре борбе провели смо у селу Доња Лијеска одакле је требало да стигнемо до места где је противник. То је била узана долина која се спушта од горе Црни врх ка Дрини, и у којој је смештено неколико села.

Претходне вечери смо дошли у српску кућу где су нас домаћини до миле воље нахранили и још нас срдачно частили ракијом.

Рано ујутру смо после чаја почели да се спремамо. Још је било мрачно, одред је кроз шуму у колони кренуо на борбени задатак. Пут се час спуштао, час пењао нагоре. Тешко се могло схватити куда то идемо. Без водича бисмо се изгубили.

Најзад смо се обрели на гребену густо обраслом дрвећем. Командир одреда оставио је неколицину бораца у заштитници и, на моје чуђење, није тамо оставио мене, премда је то била једна од првих мојих акција. Мени је предстојало да скупа са осталим искусним добровољцима идем надоле ка непријатељским положајима, и било ми је врло драго што ми је указано тако високо поверење.

Падина је одлазила надоле. Требало је да њом силазимо док не изађемо на пут. Одозго се видело да је тамо магла. Почели смо да силазимо. На средини падине Ас је мени и другим борцима наредио да станемо и чекамо даља упутства, а сам је са двојицом бораца наоружан минобацачем наставио надоле, и ускоро су нестали у магли. Почели смо да чекамо. После извесног времена изненада се зачуо јаки прасак минобацача. Као одговор уследила аутоматска паљба. Србин Симо, који је однедавно свугде ишао са нама и налазио се поред мене, устао је, извадио гранату, извукао прстен и бацио је доле. Тада ми се учинило да је граната пала сасвим близу и да није било никаквог смисла да је баца. Убрзо смо видели наше другове како излазе из магле, тешко дишући и почињу да се пењу горе. Рукама су нам показивали и викали да се и ми повлачимо. Уто је противник, који очито није очекивао напад, почео да отвара снажну ватру на нас. Али, на срећу, већ смо били изван домета. Попели смо се до наших другова, окупили и успешно стигли до једног српског села, где су нас срдачно дочекали, а потом смо кренули надоле у Доњу Лијеску, где нас је чекао капетан Перица Марковић – заповедник обавештајне службе Вишеградске бригаде, коме смо реферисали о исходу изведене операције.