Напоменуо бих да у причи има (по мом мишљењу) извесних нетачности у погледу мене. Између осталог, ја нисам „добио наредбу за повлачење“ – налазећи се на крају левог крила, изгубио сам везу са борбеним поретком после бекства Симона Глишића и неко време остао на положају када су се остали већ повукли (што нисам знао). Када је заћутао наш митраљез, нешто касније сам покушао да позовем некога, али сам у одговор са прилично блиског растојања добио јаку ватру из двеју аутоматских пушака одозго десно (тамо су пре тога били наши). Спасавајући се од ње (противника нисам видео због шипрага) почео сам да се котрљам надоле и залегао неких 20-30 метара ниже, где сам доспео под прилично прецизну снајперску ватру. Потом су ме неких пола сата (а можда и више) по падини гањали аутоматичари и снајпер, све док нисам изашао из њиховог домета сасвим исцрпљен и кренуо према хидроцентрали. Тамо сам доспео пре свих зато што сам се скотрљао на ону страну гребена која је ближе Дрини, док су се други скотрљали на супротну страну.

Све остало је, уопште, тачно написано. Када су се на положају појавила двојица наших другова и рекла да је Андреј остао тешко рањен у планинама – окупио сам Србе и повео их да га тражимо. Током изношења Игора Казаковског нисам кренуо са групом већ сам штитио њихово кретање са гребена – ишао сам неких сто метара десно и више од њих. Али на противнике нисам наишао.

Игор Казаковски у граду Бијељина (Република Српска) кад је стигао на војнолекарску комисију – децембар 2018. године

Јуриш на непријатељски бункер

Успомена руског добровољца Александра Кравченка о томе како су руски добровољци заузели непријатељски утврђени ватрени положај у босанским планинама крајем 1992. године.

Био је крај децембра 1992. године. Пре годину дана у Босни је било мирно, а ја сам био војник совјетске армије у Литванији.

Босанска зима у планинама и њиховим огранцима представља необичну појаву. Могла би се назвати руском, али у њој нема оштрине ни променљивости. Она је блага, ако може тако да се каже, а истовремено је у њој некаква пуноћа. Пуна је снега који преображава лепоту босанских планина у васељенску велелепност. Велики снегови, велике јеле, велике горе… Ми, ратници који иду кроз ту велелепност, нисмо јој противречни, не вређамо је. Ми смо ту органски део пејзажа.

Заглавак смо освојили пре недељу дана. Тада смо пешачили. Сада смо имали минобацач, и пружала нам се јединствена могућност да се до Заглавка провозамо војним камионом, то јест доспемо на гору пошто је Срби заузму.

Сећајући се огромних снегова, одлучили смо да направимо маскирне беле огртаче од сопствених чаршава, такорећи војничка довитљивост на делу. Зборно место тактичке групе било је српско село Кочарим, насеље најближе Заглавку. Дотле су нас довезли, и у кући крај пута требало је да чекамо свој ред за покрет.

Сместили смо се у добро загрејаној соби око девет сати ујутро. Одлучили смо да нешто поједемо, премда је то погрешно – пре боја не сме се јести. Претходног дана добили смо читаво мноштво одличних конзерви – грашак са месом, пасуљ са месом, млевено месо. Све то смо отворили и ставили на пећ да се греје. Уто стиже наредба – сви у камион. А наше конзерве остадоше на пећи.

Одред је приспео на Заглавак без посебних догодовштина, главну потешкоћу представљао је дубоки снег. На гори је већ био српски истурени одред и требало је да дотуримо минобацач и муницију за њега. Пошто смо поставили минобацач, на гору се испео тенк.

Вишеградска бригада имала је два тенка из Другог светског рата америчке марке „Шерман“, које су Срби из неког разлога називали „самохоткама“. И ето, једна таква „самохотка“ је превалила читав нимало једноставан пут до Заглавка, успентрала се на њега и отворила ватру на непријатељске положаје, прво из тешког митраљеза, а потом из свог топа. После извесног времена тенк се спустио под гору, очигледно прибојавајући се узвратне ватре противника.

Добивши наредбу да кренемо напред, почели смо да се спуштамо са Заглавка, са његове северозападне падине. Неколико пута смо морали да савладавамо брисани простор. Противник је био близу, те је у таквим случајевима део одреда отварао баражну ватру, што је за последицу имало помањкање муниције.

На путу смо на ивици шуме наишли на напуштено сеоце од неколико кућа; биле су затворене, а трагова људи унаоколо није било. Пут нас је даље водио на јужну падину горе иза Заглавка. Касније смо сазнали њено име – то је био Столац.

Чим смо избили на јужну страну, на нас је неочекивано дугим рафалима запуцао митраљез. Одозго се на нас просуше огромне јелове гране. Јурнули смо у шуму, залегли, почели да стржемо са себе чаршаве; ту је већ била јужна падина, готово без снега. Шума је била густа и поуздано је скривала од непријатељског митраљеза. Почели смо да се пробијамо у правцу одакле се у даљини чула пуцњава. Највероватније су тамо негде били наши, главнина Срба која је наступала на Ђанкиће са стране горе Столац.

Неко време смо се налазили у шуми као у заклону, процењујући ситуцију. Изненада у гранама дрвећа изнад наших глава одјекну експлозија, и на нас се опет просуше јелове гране; то је била граната из ручног бацача граната.

Опаљивање из бацача граната одало је непријатељски положај. Кренули смо у борбеном поретку у том правцу, заклањајући се дрвећем, испред су ишли наш командир Ас и Жења из Одесе, као и Србин, наш водич. Противник нас је приметио, јер смо били прилично близу. Над главама нам је пролетела још једна граната, али високо, чак не закачивши ни дрвеће, док је непријатељски митраљез јаросно штектао према нама.

Ас је седео иза великог дрвета и, како нам је потом причао, јелку испред њега меци су избушили. Рекао је: да је противник имао немачки митраљез MG-42 уместо нашег ПКМ (митраљез Калашњикова модификовани 7,62), меци би свакако досегнули и до дрвета за којим је седео. У нашој групи није било никаквих средстава за неутралисање непријатељске ватре из митраљеза – ни митраљеза, ни бацача граната. Али треба рећи да се при силаску са Заглавка са нама упутила митраљеска послуга у коју су улазили Дмитриј Чекалин (митраљезац) и Иља, добровољац из Караганде као његов помоћник. Међутим, са пола пута су их упутили натраг на Заглавак. Дмитрију и Иљи је било врло тешко да изађу на крај са митраљезом у тим горама покривеним снегом.

Одједном је Ас устао и рекао: „Бићу као Александар Матросов!“; следио сам се – шта то намерава?

Ас је одмерен човек, нимало склон непромишљеним поступцима, али у рату се свашта дешава. После његових речи на трен је завладала тишина, сви су га немо гледали.

Тишину су прекинули гласни узвици „Ура!“ и јаростан урлик непријатељског митраљеза. Срби су усправно кренули у јуриш на митраљезе преко снегом покривене пољане. Све то дешавало се неких 200 метара десно од нас. Видели смо како је истрчало много људи, неко је пао, а остали су се опет повукли у шуму. На пољани су остали само убијени и рањени.

И ево Ас је кренуо у свој чувени јуриш. Приближавао се „бункеру“ некаквом стазицом коју су оивичавала два строја великог дрвећа. Стаза је била налик на парковску алеју, а пре ње је требало пресећи сеоски пут – 5-6 метара чистине. Негде педесетак метара од тог пута у дубини „алеје“ стајао је исти онај „бункер“. Открили смо га по танком диму који се дизао над њим.

И ево, Ас и Србин-водич кренули су напред у кратким скоковима, заклањајући се иза дрвећа, са леве и десне стране алеје. Штитио их је Жења из Одесе. Иза њих смо, у колони по један, на растојању од петнаестак метара, ишли ми.

Приближивши се „бункеру“, Ас је видео како рука непријатеља баца ка њему гранату – непријатељ га је већ приметио. Граната је пала поред њега. Он се откотрљао на извесно растојање. Граната је експлодирала али није поткачила Аса. Гранате су полетеле и на Србина-водича који је заједно са Асом јуришао. Преостајало им је 20-25 метара до непријатељског положаја, лежали су иза дрвећа, од „бункера“ их је одвајала чистина. Непријатељ се усредсредио на њих, покушавајући да их погоди ватром из аутоматских пушака.

У том тренутку је Жења из Одесе, скочивши на једно колено, запуцао право у горњи део „бункера“. Утврђени ватрени положај се састојао из наслаганог камења. Меци из Жењине аутоматске пушке заривали су се са страшним звуком у горње камење „бункера“, противник није могао да савлада страх и већ није пружао отпор навали добровољаца. Непријатељ није издржао и почео је да се повлачи. Ас и Србин уз њега бацили су по гранату у „бункер“. После експлозија Ас је притрчао и ускочио у тешки бункер (сталну ватрену тачку-?), а тамо више није било никога да пружи отпор. Почели смо да притрчавамо и заузимамо места крај спољног зида. Већ смо готово сви пришли, Ас је већ излазио из „бункера“ носећи снајперску пушку, митраљез ПКМ и бацач граната РПГ-7.

То је била велика срећа и победа. Премда је борба још увек трајала, и непријатељ је већ долазио себи и отварао ватру на остављени „бункер“, ми смо се радовали и ликовали.

Тај ватрени положај се налазио на узвишици испод које је била низина која је прелазила у пашњак са стоговима сена, а лево су се виделе куће села Ђанкићи. Доле на пашњацима видели смо како појединци беже на све стране; то су били наши непријатељи – донедавни браниоци „бункера“.

Муниција нам је била при крају. Ас је радио-везом позвао Черугу, одважног Црногорца, који је ускоро стигао до нас скупа са својим братом. Донели су нам нешто метака, и то у прави час: док смо чекали, испуцали смо читав борбени комплет – и оно што је остало у реденику трофејног митраљеза, и оно што је било у оквиру снајперске пушке.

Нисмо могли даље да наступамо пошто смо сазнали да су Срби изгубили тројицу погинулих и још четворицу рањених током њиховог напада на исти бункер. Сем тога, сунце је залазило и имали смо мало муниције.

Одлучено је да се повлачимо. Почели смо да се постепено повлачимо у шуму и ускоро смо се спојили са главнином српских снага, са којима смо заједно стигли до места где су нас већ чекали камиони.

Присећајући се онога што се десило, пада ми на памет мисао да је тај бој био прави племенити окршај. У савременом рату царује маневар и тешко врло делотворно оружје. Искључиво је снага духа довела руске добровољце до победе тога дана у босанским планинама.

Остаци утврђења на гори Заглавак

Други добровољачки. Борбени пут

Руски добровољци појавили су се у Србији на самом почетку сукоба – 1991. године, док су организовани одреди почели да се појављују у зонама сукоба отприлике од јесени 1992. године. Постоје сазнања о томе да је у Републици Српској Крајини деловао вероватно први организовани одред козака из града Перм. Подаци о том одреду врло су оскудни. Септембра 1992. појавио се у Требињу, у српској Херцеговини, Први руски добровољачки одред. Свој назив и саму чињеницу појављивања дугује Јарославу Јастребову или, према другим подацима, Јастребовском, који је у то време играо кључну улогу у настанку руског добровољачког покрета у управо образованој Републици Српској на територији Босне и Херцеговине. Тај човек је, користећи свој ауторитет међу српским родољубивим организацијама, предложио стварање организованих добровољачких одреда у саставу Војске Републике Српске. Срби су га подржали и доделили ресурсе, те су руски добровољци од септембра 1992. почели да образују организоване одреде. Јастребов је смилио њихов назив. Требало је да се зову РДО са редним бројем. Предложено је да њихов општи назив гласи „Царски вукови“. Одмах додајемо да се тај назив није одомаћио међу добровољцима, за разлику од РДО. Такође је смислио и посебан знак припадности тим одредима – црну беретку са кокардом у виду двоглавог орла.

Јастребов је непосредно у Москви учествовао у такозваном формирању одреда, па чак и у именовању руководства тих одреда. Тако је управо Александар Мухарјов, свима познат као Ас, постао командир Другог РДО кога је непосредно у Москви именовао Јастребов. А одабир добровољаца одвијао се на следећи начин. Повереници Јастребова у козачким структурама Москве и Санкт-Петербурга предлагали су козацима, већином ветеранима – добровољцима рата у Придњестровљу, да крену у Србију како би бранили своју православну браћу. При том су обављали формалности око добијања пасоша и плаћали возну карту Москва–Београд.

Ти предлози изазвали су велико занимање међу добровољцима-козацима. У јесен 1992. на тај начин је у Републику Српску упућено око 40 добровољаца. При томе је заинтересованих било 10 пута више.

Први одред, као што је већ споменуто, настао је у Херцеговини, у Требињу. Нажалост, та јединица није била организационо изграђена. Немамо јасну представу о структури одреда, његовим командирима ни борбеном путу, премда фрагментарне успомене његових учесника говоре да се Први РДО достојно борио. Други руски добровољачки одред настао је у Вишеграду. Први добровољци у том прекрасном граду на обали Дрине у источном делу Босне појавили су се 30. октобра 1992. године. Тада је стање на том делу фронта било јако тешко. Пре тога Срби су изгубили град Горажде који су држали готово пола године. У зони Вишеграда, у чијем суседству је зона Горажда, противник се налазио у непосредној близини града, држећи га под минобацачком и снајперском ватром. Претња пада Вишеграда била је више него реална у новембру 1992. године. Противник је тежио да обједини енклаве Горажде, Жепа и Сребреница у целовит простор. На путу ка том циљу стајао је управо град Вишеград. У таквим приликама је појављивање првих руских добровољаца у граду изазвало невероватан полет како у српској војсци тако и међу становништвом. Још неколико добровољаца стигло је 1–2. новембра. До 4. новембра Други РДО имао је укупно 5 руских добровољаца. Одредом је командовао, као што је већ речено, Александар Мухарјов – „Ас“.

Иако добровољци у граду нису провели ни читав дан, већ су добили униформе, оружје и понудили да изврше извиђање околине. После првог упознавања са ратиштем, предложено је да се изведе прва борбена операција. Други РДО у саставу петорице руских добровољаца, наоружан аутоматским пушкама Калашњикова југословенске производње, тромблонима и пушкомитраљезима Калашњикова југословенске производње, кренуо је 5. новембра 1992. у рејон села Холијаци. Операција је имала за циљ извођење борбеног извиђања у рејону тог села, које је у непосредној близини утврђеног рејона Почивала, одакле је противник стално отварао минобацачку и артиљеријску ватру на град. Савладавши тешко проходан терен (планине обрасле густом шумом), одред је стигао до самих кућа у селу Холијаци. Командир је поделио одред – сам је са неколицином бораца кренуо у село, док је део одреда остао на ивици шуме. У селу је дошло до неочекиваног блиског сусрета са противником. У окршају је противник имао губитке. Тај окршај изазвао је пометњу у противничком табору, пошто се ништа слично раније није дешавало. Дотле се одред већ поново сјединио недалеко од села. У међувремену је противник дигао узбуну, мобилисао све могуће снаге и започео грозничаво прочешљавање околине. Добровољцима није успело да благовремено напусте прочешљавани рејон, те су морали да се притаје. Противници су на једном месту набасали на руске добровољце, који су непријатеља дочекали потпуно наоружани, и пробивши се с борбом, извукли се на безбедно место. При томе је лако рањен Валериј Биков – добровољац из Санкт-Петербурга. Одред се раштркао и добровољци су по један и по двојица неколико сати касније избили на Вишеградску хидроцентралу, коју су контролисали Срби. Браћа Срби дочекали су повратак добровољаца почасном паљбом и правим ликовањем, што је прилично зачудило наше добровољце. Испоставило се да је узрок српског усхићења прислушкивање радио-веза босанских побуњеника. Током читаве борбе Срби су помно ослушкивали етар, и чули да су Босанци схватили како против њих дејствује руски одред, пошто је Ас, покушавајући да зароби једног од противника, говорио руски. Сем тога, велики утисак оставио је и спољни изглед добровољаца: сви су били обучени у нове камуфлажне униформе југословенске производње, које су се тада још ретко кад могле видети на бојном пољу, и носили црне беретке. Те камуфлажне униформе Другом РДО поклонили су Црногорци буквално претходног дана. Судећи по радио-слушању, противник је снагу руских добровољаца проценио најмање као батаљон и затражио хитно појачање из Горажда за тај део фронта. Нико није очекивао такав учинак од прве борбе руских добровољаца, тим пре што је првобитно планирано да се руски одреди користе искључиво за моралну подршку Србима који ратују. Касније исход те борбе и потоњих борби током новембра и децембра 1992. године доводе до одлуке Срба да образују веће јединице руских добровољаца на најрањивијим деловима фронта, како би уз њихову помоћ решавали не само задатак психолошке подршке, него и оперативно-тактичке задатке. У децембру 1992. године на састанку Другог РДО пети новембар је проглашен за дан оснивања Другог руског добровољачког одреда.

У историји Руског добровољачког покрета Други руски добровољачки одред заузима посебно место зато што је, премда Други, заправо био први добро организовани добровољачки одред са својим командирима, символима, традицијама, постојаним саставом и структуром. Касније образовани Трећи РДО и Други Обједињени РДО заправо су преузимали традиције Другог РДО. Значајну улогу одиграло је и то што је одред постојао готово годину дана, што је важна чињеница за рат попут оног у Босни 1992–1995. године. Можемо се присетити десетак руских добровољачких одреда, али су међу њима најуспешнији били Други РДО, Трећи РДО и „Бели вукови“. При томе се, наравно, легендарни одред „Бели вукови“ не може сматрати искључиво руском формацијом. Занимљива је и чињеница да је током годину дана рата Други РДО променио три пункта дислокације. Његов ратни пут водио је кроз састав три корпуса Војске Републике Српске – Дринског, Источнобосанског и Сарајевско-романијског, што такође говори о јединствености те формације.

Важно је истаћи борбени дух духовно-моралну настројеност добровољаца Другог РДО. Од самог почетка свог постојања Други РДО је у својим редовима неговао идеју добровољаштва и православне руске војске. Молитва је стално присуствовала у животу добровољаца, на шта су српски свештеници Вишеградске цркве обраћали пажњу у проповеди својим парохијанима. Општи братски дух Другог РДО и сада живи. Важно је што су готово сви добровољци осећали да су део руског добровољачког Белог покрета и козачких традиција. Сви борци тог одреда поносно се сећају свог учешћа у њему. Борбени пут

Други РДО започео је 5. новембра 1992. године свој ратни пут у Републици Српској. Најизразитију епизоду на том путу представља, свакако, Вишеград. Ту су добровољци током новембра и децембра 1992. активно учествовали у операцијама за ослобађање предграђа Вишеграда. У то време су борбе биле врло интензивне, и каткад су добровољци трипут током дана кретали у борбене операције. Одред је 3. децембра 1992. учествовао у операцији ослобађања општине Почивала, где се налазио велики утврђени рејон непријатеља. У тој борби одред је имао прве озбиљне губитке. Погинуо је Андреј Нименко и тешко рањен Игор Казачевски. Одред је крајем децембра 1992. започео дуготрајне борбе у рејону узвишице Заглавак, чији циљ је било обезбеђивање плацдарма за будућу опсежну офанзиву Војске Републике Српске у кањону Дрине. Други РДО је не једном освајао узвишицу Заглавак и избијао у рејон села Ђанкићи, где је крајем децембра 1992. командир одреда Ас заузео непријатељски бункер. Тај случај широко је познат и не једном описан у разној литератури.

Крајем децембра 1992. – почетком јануара 1993. у саставу Другог РДО образована је минобацачка група. Организовао ју је и њоме командовао Едуард – артиљеријски официр-падобранац. Особеност те групе чинило је то што су се послужиоци минобацача кретали одмах иза добровољаца и подржавали их минобацачком ватром. На тај начин су деловали у операцији у селу Тврковићи, у борбама код Рудог и у рејону Прибоја.

Друга половина јануара 1993. памти се по учешћу одреда у операцијама са ослобађање територије Рудог, коју је непријатељ дрско заузео. Борбе су се одигравале у тешким планинским условима. Одред је почетком фебруара 1993. пребазиран у рејон села Прибој на североистоку Босне, недалеко од Угљевика. Тамо су добровољци водили активне борбе на Мајевици. Ту је јуначки погинуо Дмитриј Чекалин. Одред је маја 1993. прешао у рејон села Прача недалеко од Пала – у то време престонице Републике Српске. Ту су добровољци водили борбе на такозваном „Алаховом путу“ – планинском путу који повезује Сарајево и Горажде. У јесен 1993. већина добровољаца из Другог РДО напустила је Прачу. Део њих кренуо је у Сарајево и ушао у састав Трећег РДО, а део се вратио у Отаџбину. Последњи представник Другог РДО у Прачи био је Александар Терешченко – добровољац из Кијева, који је тамо остао до почетка 1994. године.

Командири

Први командир Другог РДО постао је Александар Мухарјов, свима познат као Ас. Александар је родом из Сибира, 1992. је ратовао у Придњестровљу. Као што је већ речено, за командира одреда именовао га је Јарослав Јастребов. Треба истаћи да Мухарјов због здравственог стања није служио у Совјетској армији. И поред тога, успешно је командовао одредом. Његов ауторитет признавали су искуснији борци у саставу Другог РДО.

Други командир одреда од фебруара 1993. постао је Едуард из Санкт-Петербурга. Едуард је био професионални војник. Завршио је артиљеријску војну школу и служио у ваздушно-десантним снагама. Током 1980-их година служио је у Авганистану. Оружане снаге је напустио у звању мајора. Током његовог командовања одред није имао губитке.

У Прачи је од маја 1993. одредом командовао Трофимов Михаил Викторович – јединствени човек из града Одесе. Официр, ветеран рата у Авганистану, каскадер из Одеског филмског студија, више пута рањаван, двапут је покушао да се прикључи француској Легији странаца. По признању већине добровољаца, Трофимов је поседовао изванредан шарм. Сви су га волели. Михаил Трофимов је једини командир одреда који је свој живот дао за браћу Србе – током неуспеле диверзантско-извиђачке операције. После Михаилове погибије на челу одреда је привремено био добровољац из Харкова. Борци

У саставу Другог РДО било је укупно око 50 добровољаца. Нажалост, немогуће је после 20 година сетити се свих имена. Навешћемо само нека од њих.

Валерий Биков из Санкт-Петербурга. Први добровољац који је стигао у Вишеград. Погинуо у пролеће 1995. године у Сарајеву.

Андреј Нименко. Учесник борби у Придњестровљу. Погинуо 3. децембра 1992. године.

Игор Казачевски из Санкт-Петербурга. Тешко рањен 3. децембра 1992. године.

Валериј Гаврилин из Гродна. Учесник борби у Придњестровљу. Једини од свих током 2,5 године није напуштао ратиште. Погинуо 5. априла 1995. године у Сарајеву.

Александар Кравченко. Најмлађи добровољац Другог РДО. Када је стигао у новембру 1992. године имао је 20 година. Тешко рањен на узвишици Заглавак 12. априла 1993. године. Награђен Златом медаљом „За храброст“ Републике Српске.

Александар Рудаков. Добровољац из Санкт-Петербурга.

Игор. Добровољац из Санкт-Петербурга с надимком „Газда“.

Дмитриј Чекалин. Погинуо марта 1993. године у Прибоју.

Иља Ибајев. Добровољац из Караганде.

Пјотр Малишев из Москве. Погинуо 1995. године.

Анатолиј Астапенков. Добровољац из Перма. Погинуо јануара 1994. године у Сарајеву, ратујући у саставу Трећег РДО.

Дмитриј с надимком „Румун“. Добровољац који је ратовао у Придњестровљу.

Александар Тептин. Погинуо заједно са Михаилом Трофимовом 1993. године.

Александар Терешченко. Добровољац из Кијева. Последњи борац Другог РДО. …и многи, многи други… Користимо ову прилику да замолимо учеснике одреда или њихову родбину да нам саопште имена осталих добровољаца Другог РДО.

Застава одреда Тако су и крајем 20. века одреди руских добровољаца у име Русије дошли и стали раме уз раме са својим истоверном браћом Србима, запречивши пут злу. Нико их није позивао осим њиховог ватреног срца. Они су одбранили братски народ, нису осрамотили част Русије, испољили су снагу руског духа. Иза свих тих речи стоје дати животи и проливена крв. Сами добровољци се врло скромно односе према свом учешћу у том рату. Али што више време протиче, тим очитије сија слава хришћанске љубави и људског подвига оних што живот свој не пожалише за браћу своју.Други РДО добио је своју заставу децембра 1992. године, после борби 3. децембра. Добровољци су на састанку одлучили да њихов символ буде у виду црно-жуто-беле Империјске заставе, на којој у горњем углу уз држак на црној позадини пише „2 РДО“. Заставу је Александар Кравченко наручио у малој кројачкој радњи на ушћу Рзава у Дрину. Та застава је заједно с одредом прошла читав његов ратни пут – од Вишеграда до Праче. Добровољци су је у јесен 1993. године, претходно написавши на њој имена свих учесника одреда, предали на вечно чување руској цркви у Београду. Заставу је примио настојатељ храма протојереј Василиј Тарасјев. Свештеник је био представник оних Руса који су се населили у Београду после грађанског рата у Русији. У том храму је застава руских добровољаца током неколико година стајала поред гроба генерала Врангела. Ту је била и мермерна плоча с урезаним именима руских добровољаца погинулих до 1993. године у Босни.

***

У Вишеграду је 5. новембра 2011. године постављен споменик руским добровољцима, погинулим у Ораџбинским ратовима српског народа 1991–1999. године. Покретачи тог историјског догађаја неколико година нису могли да одлуче где и кад да се тај споменик постави. Разматране су разне могућности – Српско Сарајево, Бијељина и друге. Али Господ је хтео да тај величанствени споменик руским добровољцима буде постављен управо у Вишеграду – граду у коме су ратовала три руска добровољачка одреда (Други РДО, козачки одред, Други ОРДО). У граду, у коме се према успомени на руске добровољце односе с великим поштовањем, на гробовима руских добровољаца увек се могу видети упаљене свеће.

Тога дана је читав град изашао да ода пошту својим браниоцима који су превалили неколико хиљада километара из далеке Русије да бране Православље у српској земљи. Можда ће у будућности тај град добити назив „града руске ратничке славе“ коју су руски добровољци у она за Русију тешка времена испољили у далекој Србији.

Одреди добровољаца из 1990-их година нису били једини или први. Руско добровољаштво у Србији има историјске корене. Тако су 1876. године руски добровољци на челу са генералом Черњајевом кренули у Србију да изврше дужност братске хришћанске љубави. Седамдесет шесте године Објавио Турчин рат. Турчин сеци, Турчин удри, Поробљава Србију. Наша Србија је тада Руског цара молила. Руски бели царе, Упути нам одред свој, Упути нам одред свој, Заробићемо Турчина у свитање.