Први руски добровољци у српским оружаним снагама појавили су се 1991. године, на самом почетку борбених дејстава у Хрватској. То су били Руси који су се случајно затекли у зони борбених дејстава (радници, “транге-франге” трговци). Тешко је судити о њиховој бројности, али Срби мало-мало па се присете овог или оног Руса који је пре рата нешто продавао на локалној пијаци, а после његовог почетка постао добровољац. Током рата у Српској Крајини највероватније није било организованих група добровољаца; појавили су се касније, после примирја са Хрватима у јесен 1991. године.

Црвеним тачкама означене су локације руских добровољачких одреда.

Током 1992. и 1993. године у Републици Српској Крајини (РСК) било је неколико група добровољаца – или самоорганизованих, или организованих на иницијативу и уз учешће Срба. Међу њима је било добровољаца с Урала преко козачке линије, и неколицина из Казахстана и Москве. Укупна бројност тих група износила је 20-30 људи*. Налазили су се у саставу Арканових јединица и Војске Републике Српске Крајине (ВРСК). Хрвати су управо међу њима и заробили једног руског добровољца.

После почетка рата у Босни и Херцеговини априла 1992. године исто су руски радници и “транге-франге” трговци постали први добровољци у Војсци Републике Српске (ВРС). Неколико група добровољаца се у лето 1992. године пребацило из РСК у Босну. Тада су се сви добровољци по правилу прикључивали организацији “Бели орлови” Драгослава Бокана. Претпоставља се да је у времену од априла до септембра 1992. године у Босни боравило око 10-15 добровољаца.

У лето 1992. године када је постало очито да рат у Босни постаје дуготрајан, а међународна изолација је јако утицала на морални дух народа, Срби су заузели нови став по питању руских добровољаца.

Издвојена су знатна средства за организацију доласка у РС знатног броја добровољаца из Русије. Изгледа да се рачунало на следеће – мањи одреди (5-10 људи) распоређени су на најважнијим секторима фронта у Источној Босни и Херцеговини, тј. непосредно уз границу са Србијом. Ти су одреди имали један циљ – да дижу и одржавају морални дух Срба. Претпоставља се да су у ту операцију били укључени Срби у расејању с њиховим финансијским средствима, могуће чак и југословенске специјалне службе да руководе операцијом.

Први организатор с руске стране постао је познати Јарослав Јастребов. Он је са својим помоћницима углавном преко козака тражио добровољце, организовао их и у мањим групама (2-3 човека) слао у Југославију. У Београду их је дочекивао курир с надимком Брада и пребацивао у РС. Тако су формирани 1. и 2. Руски Добровољачки Одред (РДО). Први је бројао 10-15 људи, био базиран у Требињу и постојао од септембра до децембра 1992. г. Други РДО се одржао скоро годину дана и прошао пут од Вишеграда преко Прибоја до Праче, учествујући у многим биткама. Бројао је око 15-20 људи. У разно време кроз њега је по заједничком прорачуну прошло до 50 људи. Први командир одреда био је чувени Ас кога је Јастребов још у Москви поставио. Касније је одредом командовао мајор-Авганистанац који је био један од најбољих командира током читавог рата. На чело 2. РДО маја 1993. године долази Михаил Трофимов – официр који је за учешће у авганистанском рату добио 2 ордена Црвене Звезде. Погинуо је у покушају да ухвати живог непријатељског војника у противничкој позадини. Одред је основан 5. новембра 1992. године и престао да постоји новембра 1993. године, застава одреда предата је музеју Београдског подворја Руске Православне Цркве где се налази заједно са заставама Беле Добровољачке Армије. За годину дана свог постојања одред је изгубио 3 човека**. У одреду је осим руских добровољаца било и Бугара.

У Скеланима је новембра-децембра 1992. г. настао мањи одред Александрова од 5-7 људи. Касније се одред из Источне Босне пребацио у регион Сарајева. Тамо се одред распао после погибије командира – то се десило маја 1993. године.

У јесен 1992. и зиму 1992-1993. г. у РС су дејствовала два мања одреда у Милићима у Босни, и у рејону Коњица у Херцеговини, укупне бројности 10-15 људи.

Козачка епопеја у РС започела је 2. јануара 1993. године. Тог дана је у источнохерцеговачки град Вишеград пристигла велика јединица козака (до 50 људи). Став Срба у погледу руских добровољаца почео је да се мења после више него успешних дејстава руских одреда, поготово Другог РДО. Срби су највероватније закључили да је целисходније да Русе, уместо за сокољење српских ратника, користе за решавање сложених борбених задатака, тим пре што су припремане крупне операције против непријатељских групација у Горажду и Сребреници. Руководећи се тим разлозима, Срби су знатно повећали финансирање општих мера за пристизање добровољаца, надајући се да у првој половини 1993. године повећају укупну бројност руских одреда до 150 људи дислоцираних у Требињу, Вишеграду и Скеланима. Основне снаге је требало да се налазе у Вишеграду (100-120 људи). Та је група, сачињена углавном од козака, заједно са јуришним четама 3 бригаде ВРС (Вишеградском, Горажданском и Рогатичком) извршила снажан упад дуж реке Дрине у центар непријатељске енклаве Горажда.

Организацију доласка козака преузела су на себе двојица добровољаца из Казахстана. Они су тесно сарађивали с руководством српских добровољачких одреда “Бели орлови”. У првом козачком полуескадрону било је козака с Дона, из Саратова и Москве, а осим козака било је представника појединих родољубивих организација Русије. Тај одред је у Вишеграду ратовао 2 месеца, њиме су заредом командовала 3 војна атамана. Други међу њима, Генадије Котов, козачки пуковник из Волгодонска, погинуо је фебруара 1993. године. Атаман Генадије Котов несумњиво спада међу најдостојније команданте Руског Добровољачког Покрета.

Крајем фебруара 1993. године у Вишеград почињу да пристижу нови добровољци, а претежну већину међу њима више не чине козаци. У другој декади марта 1993. године од остатака Другог РДО, 1. козачког полуескадрона и новоприспелих добровољаца формиран је 2. обједињени РДО у чијем саставу је било око 35 људи. Одредом су командовали разни командири, већином козаци. Одред је постојао до маја 1993. године и учествовао у одбијању два већа напада на утврђени рејон планине Заглавак код Вишеграда.

До лета 1993. године, осим Другог РДО који је и сам већ био у стању распада због одсуства командира, није остао ниједан организован одред. Доста добровољаца се, по један или двојица, налазило у саставу српских одреда. Понекад су се ти добровољци удруживали у мање одреде као што је такозвана “Озренска бригада” (око 5 људи). До октобра 1993. године се после коначног распада Другог РДО знатан број добровољаца окупио у сарајевском рејону Јеврејско гробље. Управо је тамо новембра 1993. године основан 3. РДО и његов командир је постао Александар Шкрабов. Тај одред је учествовао у великом броју операција, понекад врло успешних – пробоју према Олову децембра 1993. г., заузимању фабрике оружја “Победа” у Горажду итд. Кроз тај одред је прошло врло много људи – између 60 и 80 њих. Уочи 1994. године, убрзо после погибије свог командира А. Шкрабова, и 3 РДО је престао да постоји.

У лето 1994. године се од 3 РДО отцепила мања група добровољаца и у сарајевској општини Добриња од њих је настао мањи одред који је постојао све до краја рата завршеног новембра 1995. године. Кроз њега је прошло 10-15 људи.

У јесен 1995. године почеле су опсежне борбе у средишњој Босни. То је била последња офанзива ВРС која је имала за циљ да распарча противничке снаге и победоносно заврши рат. У ту сврху су на Нишићкој висоравни усредсређене велике снаге од којих је најважнију улогу играла јуришна извиђачка јединица централне подређености “Бели Вукови” под командом Срђана Кнежевића. У ту јединицу су ушли скоро сви добровољци из 3 РДО и одреда у Добрињи. Одред “Бели Вукови” постао је најпознатија јединица с краја рата у којој су се окупили руски добровољци.

Јединица је била базирана у Олимпијском центру “Јахорина” 20 км од Сарајева. Успешно је учествовала у многим познатим операцијама 1994-1995. године. У њеном саставу је ратовало око 50-80 руских добровољаца и десетак Бугара, Грка, Румуна итд.

Од друге половине 1993. г. у Вишеград се вратила неколицина козака који су касније чинили основ мањег руског одреда бројности око 5 људи.

Група добровољаца (7-10 људи) се у јесен 1995. године одвојила од одреда “Бели Вукови” и пребацила у Власеницу где је ушла у одред “Вукови са Дрине” у коме је остала до краја рата. У истом граду Власеници је у то време постојао мањи одред (до 10 људи) грчких добровољаца “Грчка гарда”. Неколицина Грка била је и у одреду “Бели Вукови” и код српских четника у Сарајеву на Јеврејском гробљу.

После почетка борбених дејстава НАТО на СРЈ добровољци из Русије су у великом таласу похрлили на Косово. На Косову је 1999. године било око 200 добровољаца. Притом треба истаћи да је у тој групи био значајан постотак из Украјине, малтене половина. Добровољци су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама по 5-15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Зна се да су у рату на Косову погинула двојица руских добровољаца.

Мања група руских добровољаца (око 7 људи) појавила се у Македонији августа 2001. године где је успешно учествовала у борбама против албанских сепаратиста.

Дакле, у Отаџбинским ратовима Срба од 1990. до 2001. године учествовало је отприлике од 529 до 614 добровољаца из Русије, Бугарске, Грчке, Румуније и других земаља. Притом је њих око 40 погинуло.

Легендарни Ас

Ас – Александар Мухарјов је легендарни командант руских добровољаца у Српској Босни. Његова легендарност састоји се из неколико чинилаца. Он је био први успешан командант првог успешног руског добровољачког одреда на Балкану 90-их година. Одред којим је командовао по нумерацији и историји ни издалека није био први. Али о онима који су били пре њега и о њиховим командантима готово ништа се не зна.

Ас се показао као врло друштвен и отворен човек. Успело му је да нађе заједнички језик са Србима, и са командом и са обичним људима. Пошло му је за руком да у одреду створи врло борбену атмосферу и добровољце чврсто повеже у ваљану борбену јединицу.

После Аса било је и других изванредних команданата 2. РДО (Руског добровољачког одреда) и других одреда, али он је био први. Ас је у својству команданта добровољаца био представник последњег совјетског романтизма, заснованог на раним постсовјетским реалијама, а притом је био сасвим лишен цинизма.

Александар се родио у Сибиру, у Кемеровској области, чини се у граду Кисељовску. Тамо је одрастао и потом исто тамо у Сибиру, у северним областима радио као возач камиона. Да, још нешто врло важно – није служио у совјетској армији због некаквих здравствених проблема.

Крајем 1980-их и почетком 1990-их година наша земља је утонула у мочвару међунационалних оружаних сукоба. Све то је било и остаје трагедија наше земље. Истовремено су оружани сукоби призвали у живот нову, и истовремено свагда нашем народу својствену појаву – Руски Добровољачки Покрет. Александар Мухарјов је, ако се може тако рећи, био један од његових оснивача, и свакако у извесној мери његово оличење.

Прво добровољачко искуство стекао је у Јерменији. Није доспео у Нагорни Карабах, већ на границу између Јерменије и Азербејџана, где се такође водила борба. Ту се није дуго задржао, показало се да је менталитет тамошњег становништва исувише егзотичан.

Марта 1992. године започео је сукоб у Придњестровљу. Управо је Придњестровска земља постала колевка Руског Добровољачког Покрета. Мухарјов је тамо кренуо управо у марту. Тада није дуго тамо остао. Марта 1992. рат се још није пуном снагом распламсао, до тога је дошло у лето исте године. Александар Мухарјов је поново на фронту. Рат се без све шале распламсао. Тада је придњестровској војсци народне одбране и руским добровољцима пошло за руком да зауставе навалу непријатеља који је покушавао да сукоб заврши у своју корист. А рат је завршен крајем лета 1992. мировним напорима руских јединица на челу са генералом Лебедом.

После придњестровског рата многи добровољци, поготово млади, окупили су се у Москви. Борбено братство, настало на обалама Дњестра, држало је добровољце на окупу. Сем тога, у Москви се појавила могућност приватног запослења у обезбеђењу, што је доносило зараду.

У то време у Русији није било мирно – само што се распала јединствена замља, водила се озбиљна политичка борба, народ је сиромашио, стварале су се нове политичке структуре са сопственим наоружаним јединицама. Државна власт је слабила а корупција јачала.

Истовремено се у Југославији одигравала права трагедија грађанског рата. Земља се распала 1991. године. Рат је започео у Хрватској, потом је у пролеће 1992. експлодирала Босна и Херцеговина. Србија и Црна Гора доспеле су под међународне санкције које је подржало руководство јељциновске Русије.

Погледи многих руских добровољаца уперили су се на Балкан са ватреном жељом да помогну браћи Србима. Тих година био је популаран роман Валентина Пикуља „Част ми је“ (код нас преведеног: „Имам част“), који је живописно приповедао о незнаној вези између Руса и Срба. Та књига озбиљно је утицала на настанак руског добровољаштва у Југославији 90-их година.

Привлачност је била узајамна. Српске политичке снаге традиционално су почеле да траже подршку у Русији и пронашле је међу руским добровољцима. Један политички посленик – узгред, слабо познат – одлучио је да заједно са Србима створи неколико руских добровољачких одреда у источној Босни.

Први је настао у Требињу почетком септембра 1992. Други се планирао у Вишеграду.

Језгро вишеградског одреда формирано је у Москви. Та информација ширила се углавном преко козачких и родољубивих организација. Александар Мухарјов је некако доспео међу кандидате за одлазак у Југославију. То путовање врло се разликовало од одласка у Придњестровље или Абхазију, где се у то време такође распламсао рат. Југославија није била земља „оближњег иностранства“ (назив за бивше републике СССР-а) те је за путовање био потребан пасош. А биле су потребне и девизе – амерички долари или немачке марке. Није било једноставно зарадити за такво путовање. Сви ти проблеми решавани су уз помоћ организатора који су и одабирали кандидате.

Јарослав – организатор – својски се латио формирања руских одреда. Он је смислио назив, символику, елементе униформе, а такође је покушавао да из Москве утиче на кадрове и структуру одреда. Управо је Јарослав поставио Александра Мухарјова за командира Другог Руског Добровољачког Одреда. А то се десило овако. Јарослав је Александра скупа са другим добровољцима позвао у своју кућу. Ствар је у томе што је његова супруга, мршава жена са великим наочарима, завршила психологију и вероватно и радила као психолог. И такорећи је одлучено да се примени научна метода у избору командира 2. РДО. После неформалног дружења избор је пао на Александра Мухарјова. Тај избор многе је зачудио, па и самог Јарослава, пошто Мухарјов уопште није служио војску, а међу кандидатима су били чак и официри Совјетске Армије с искуством рата у Придњестровљу. Уз извесне ограде, сада сматрам да је избор био сасвим исправан. Узгред, управо је жена-психолог дала Мухарјову ратни надимак – Ас.

У Вишеград Ас са још двојицом добровољаца стиже првих дана новембра 1992. Са њим је у тој групи био и касније чувени Игор Стрелков-Гиркин. Још сасвим млад добровољац, који такође није служио војску, али већ са искуством рата у Придњестровљу. У то време у Вишеграду су била већ два добровољца, приспела неколико дана раније. Тако су првобитни састав одреда чинила њих петорица. И 5. новембра 1992. одред је имао први бој, који је представљао почетак дугог и славног борбеног пута.

Бој у рејону села Холијаци недалеко од Вишеграда значајан је из више разлога. Али, обратићу пажњу на информационо-идејне последице; пре свега – непријатељ се суочио са новом за њега појавом: руским добровољцима, смелим, младим, срчаним. На непријатеља је то оставило огроман утисак, близак паници. Срби су то пропратили у пресретнутим разговорима. Следствено томе, Срби су били, благо речено, усхићени учешћем руских добровољаца. Управо тада је зачета идеја да се број руских добровољаца удесетостручи, речју – нови руски добровољачки покрет као масовна појава зачет је тамо, у Вишеградским горама.

После прве борбе бројност одреда постепено је повећавана и крајем децембра 1992. достигла 25 бораца. Одред је подељен на минобацачку и јуришну групу. Ас је морао да се бави читавим мноштвом послова, економских и организационих.

Врло озбиљан међаш у историји одреда представљао је бој на Орловој гори 3. децембра 1992. Орлова гора налази се отприлике тамо где је смештено и село Холијаци у коме се водила борба 5. новембра. У борби 3. децембра одред је претрпео тешке ненадокнадиве губитке – погинуо је Андреј Нименко, тешко рањен Игор Казаковски. Ас је у том боју, по мом мишљењу, испољио најбоље људске и командирске особине. У условима фактичког слома, Ас је сачувао изванредну присебност и хладнокрвност. Игор Казаковски заправо дугује живот Асу, пошто би без његове одлучности и душевности Игор погинуо или био заробљен.

У другој половини децембра 1992. бројност одреда достигла је максимум. Приспело је много добро припремљених добровољаца. Морални дух био је висок. Одред је реорганизован – појавиле су се јуришна и минобацачка група, постојало је мало приручно складиште, нешто налик на штаб. Знатно је побољшано материјално обезбеђење.

Појавила се чак и застава одреда. Црно-жуто-бела, са натписом 2 РДО. Процват одреда посебно је повезан с успешном борбеном обуком. Управо тада је Ас стао на чело такозваног „Психичког јуриша“ (напада без отварања ватре) током првог заузимања горе Заглавак. Током другог заузимања горе на самом крају децембра 1992. године Ас је извео још један, најпознатији свој подвиг. У пориву јуриша заузео је противнички бункер.

У исто време Ас се успешно супротстављао интригама Михаила, добровољца из Петербурга који је, у жељи да заузме Асово место, уносио раздор у одред.

Нови добровољац Едуард Смирнов, мајор, ветеран рата у Авганистану, припадник ваздушно-десатних јединица, сместа је оценио Асове вредности као командира и није претендовао на командовање одредом.

У Вишеград је 1. јануара 1993. године приспео козачки одред. Ми, добровољци 2. РДО, међу којима је било много козака, с великом радошћу смо примили долазак великог одреда од 50 људи из Русије. Међутим, руководство козачког одреда се с опрезом и непријатељски понело према нама и нашем командиру. Почели су да избијају сукоби и неспоразуми.

Сетимо се овде и блиставог учешћа 2. РДО под командом Аса у ликвидацији непријатељских пробоја у рејону села Дринско и у околини града Рудо.

Током бојева за Рудо сплетке нездравог дела козачког одреда довеле су до тога да је 2. РДО био принуђен да напусти Вишеград и крене у дуги борбени пут по Српској Босни.

Међутим, Ас није кренуо с одредом, остао је у граду, предавши командовање Едуарду Смирнову. Највероватније се јако уморио од бремена одговорности за животе добровољаца. У то време је бринуо о Игору Казаковском, који се вратио из војне болнице на штакама и живео у опустелој касарни 2. РДО.

У то време Ас је по сопственој жељи учествовао у саставу српских јединица у низу операција. Понекад је узимао снајперску пушку и сам одлазио у планине према непријатељским положајима.

Крајем фебруара 1993. године у Вишеград је приспео други козачки одред, који је почео да се назива Други обједињени руски добровољачки одред (2. ОРДО). У њега је осим придошлих козака ушло неколико људи из првог козачког одреда, двојица добровољаца из 2. РДО и неколико нераспоређених добровољаца. Ас је у операцијама тог одреда учествовао као добровољац, ако тако може да се каже.

Средином марта 1993. године 2. ОРДО је у саставу веће српске тактичке групе упућен у рејон горе Заглавак. Задатак је био не само да заузму гору него и да се утврде на њој.

На самом почетку те операције Ас се придружио руским добровољцима и скупа са свима поново се попео на Заглавак. У тим операцијама је имао улогу главног саветника.

Крајем марта 1993. на Заглавак је неочекивано напао противник, тежећи да нас по сваку цену збаци са горе. Непријатељ је у нападу користио тешку артиљерију, што је било реткост у том раздобљу рата. Током тог напада који је за наше непријатеље био неуспешан, Ас је фактички преузео на себе командовање руским сектором одбране Заглавка.

Почетком априла требало је одвести рањеног Игора Казаковског у Русију. Игор је био тешко рањен у бедро и кретао се на штакама, те му је непобитно био потребан пратилац. Ас је то преузео на себе – четири месеца пре тога управо је он кроз босанске планине и шуме извлачио из окружења рањеног Игора.

По повратку у Русију, Ас се није бавио ничим одређеним. Заносио се и бизнисом, и војним проналазаштвом, и политиком, и многим другим стварима, али треба рећи да није постигао веће успехе.

Марта 1999. почело је НАТОвско бомбардовање Југославије, Ас се поново појавио на Балкану. Поставио је себи задатак да организује добровољачки одред на Косову. У јеку бомбардовања отишао је у Приштину, али није му успело да замисао оствари, те се враћа у Русију.

Година 2014. као пре сто година 1914. – отвара нову епоху за нашу земљу и читав свет. Ас је постао активан учесник свих догађаја који су се око Русије у то време дешавали. Немам право да пишем о свему што се тада са Асом збивало. Рећи ћу само да је деловао и поступао као прави Рус, као прави руски добровољац.

Асове заслуге пред отаџбином унеколико су признате: 2018. добио је посебну награду од посебне организације.